У Библиотеци у Костолцу, Одељењу Народне библиотеке „Илија М. Петровић“ Пожаревац, наш млади песник и есејиста Стефан Симић, у четвртак 5. октобра 2017. године, приредио је једно дивно поетско вече под називом „Театар искрености“. Пуна сала заљубљеника у писану реч костолачке библиотеке уживала је у одабраним Стефановим стиховима и прози у пратњи гитаре Милана Цековића.
О писцу:
Стефан Симић је рођен 1989. године у Параћину, али већ годинама живи у Београду. Популарност је стекао објављујући своју поезију и прозу на интернету. У средишту његовог писања је човек, са свим својим врлинама, манама, пороцима, заблудама и предрасудама. То је један од разлога зашто се одлучио за студије Социологије на Филозофском факултету у Београду.
Необичним стилом писања и искреним начином изражавања на наступима привукао је пажњу великог броја заљубљеника писане речи у Србији и земљама бивше Југославије. Скоро педесет хиљада следбеника на Фејсбуку показује да његов рад и појава све више добијају на значају.
Своју прву књигу „Пустите нас“ објавио је 2012. године, књигу „Одјеци људског“, три издања – 2013. 2014. и 2015. године) и књигу „Генерацијама које расту без поезије“ 2016. године.
Стефан је имао наступе у Београду, Загребу, Сплиту, Подгорици, Бања Луци, Сарајеву, Скопљу, Новом Саду, Бечу… Сада и у Костолцу.
И Костолчани су одушевљени и њиме и његовим писањем.
ЗАШТО ЈЕ ДОБРО БИТИ ДОБАР
Због свих оних који су теби дали.
Због свих оних који ће да дају после тебе.
Због чисте савести и мирног сна.
Због осмеха када некога обрадујемо.
Због осмеха када нас неко обрадује.
Због малих гестова који чине живот великим. Због поноса када се учини добро дело.
Због осећаја да си највећи у нечијим очима.
Због озарености свих оних који се радују доброти.
Због сунца које увек светли. Због земље која увек рађа.
Због добрих људи који нису увек добри.
Због лоших људи који нису увек лоши. Због оних који су нас учили доброти.
Због оних које смо ми учили доброти.
Због успомене да ће неко да нас памти по добру.
Због свих оних ствари којих не могу да се сетим а знам да су важне…
И зашто још?
Зато што доброта растерећује, а мржња обавезује.
Зато што добро трага за добрим.
Зато што добро стоји наспрам зла.
Зато што су велики у историји тежили апсолутном добру.
Достојевски, Толстој, Тесла…
Зато што је то једини прави пут.
Зато што су све друго изговори.
Зато што доброта разоружава и води преко човековог срца.
Зато што почива на искрености и правичности.
Зато што почива на саосећању и поштењу.
Зато што од добрих људи очекујеш само добро.
Зато што си начисто са њима.
Зато што си начисто са собом…
Још нешто?
У инат злу које је све веће.
У инат капитализму који је заборавио на човека.
У инат онима који нису схватили ову песму.
У инат онима који нису схватили ни једну песму…
И на крају?
Из потребе да се ови редови никада не заврше и да свако у њих угради део себе уносећи неку своју доброту… Направићемо толико добру и јаку људску везу, састављену од доброте свих нас, коју нико, никада неће моћи да прекине! Ничије бомбе, ничије лажи, ничије уцене.
Зато је добро бити добар!
Због свих нас заједно. Због читавог света! Ако свако настави да дописује по једну доброту, имаћемо у просеку највише добрих по глави становника.
А имаћемо и тако велику песму, да због њене дужине нико неће моћи да је прочита!
– СТЕФАН СИМИЋ
Када нам одлази неко драг
Када нам одлази неко драг. Не боли смрт, већ боли све оно што иде после. Боли празнина која никада неће бити попуњена. Боли немогућност да још нешто урадимо за њега. Боле речи које нисмо рекли, а могли смо. Боле сузе. Боле успомене. Боле ћутања… Боли то што знамо да никада више нећемо бити заједно, што нећемо да га видимо и што неће да нам се јави. Боли то што ће свуда да нам фали и што ће увек бити тај неко који недостаје…
Када нам одлази неко драг, не боли само његова смрт већ и живот који је могао још да траје а угасио се. Боле победе подједнако као порази, успеси подједнако као неуспеси и све се, одједном, на тренутак, поравна, постаје бесмислено, празно.
Када нам одлази неко драг, одлази и музика коју је слушао, људи које је познавао, снови које је сањао, одлазе његове дилеме, његове тајне, његови страхови. И све боли… Боли када поставимо питање да ли је све било узалуд? Да ли смо погрешили? Или, да ли је могло другачије? А добро знамо да није…
Боли када се сетимо да га нема. Боли свако сећање на њега. Боле фотографи је. Боле места којима смо пролазили. Боле речи које смо рекли. Боле речи које нисмо рекли, а морали смо. Боле његови пријатељи. Боле његове љубави. Боле свачије љубави када размишљамо о њему. Боли све што подсећа на њега, сваки делић овог света…
Када нам одлази неко драг, не боли само бол, боли све друго. Боли што заувек нестаје и што га више нигде неће бити. Боли сазнање да никада више неће моћи да се радује, да се смеје, машта, трчи, плаче, воли. Боли све оно што је могао да уради, а није. Боли све оно што је тек требао да прође, а није. Боли пролеће, боли сунце, боли море, боли небо, боли киша. Боли све оно што живи без њега, боли читав свет…
Када нам одлази неко драг, све одједном стане, заустави се на тренутак и подсети на пролазност, на године које су прошле и које ће проћи. Правимо искорак из садашњости и постајемо део бескрајне ванвременске недокучиве стазе која води само у једном смеру.
Када нам одлази неко драг, одлазимо и ми заједно са њим. Један део нас, можда најлепши. Одлази оно нешто што смо имали са том особом и ни са једном другом. Одлази са њим и један део нашег живота који смо проживели и који се управо његовим одласком завршио и претворио у сећање.
И на крају, када нам одлази неко драг, не боли смрт, већ боли све оно што иде после. А после, нажалост, не иде ништа. И управо то ништа највише боли…
– СТЕФАН СИМИЋ
